Tamo u parku čovjek. sijed, krezub s mlakom pivom u ruci… nema doma, žena i djeca su ga ostavili davno, prebire tamnim i prljavim rukama nekoliko kuna u šaci i misli… kupiti još jednu ili.. kupiti kruh? Ma kvragu sve, ipak sam se ja borio za ovu zemlju, red je da nazdravim…
U Plodinama dijete vuče za rub suknje mamu i vrišti… Zašto ja ne mogu dobiti čokoladu a ona je teta kupila pola kolica hrane za svoju mačku?
Na blagajni majka troje male djece i prisiljavam se ne misliti tko ih čuva, jesu li doručkovali… maleni su…
Pred vratima staračkog doma moja stara profesorica, sjedi omotana dekicom a vani plus 30, ni ne odgovara na moj pozdrav… djeca su je ostavila i otišla preko granice a, ona sjedi i ugaslim pogledom gleda nešto, nekog…
Obitelj koja se devedesetih sklonila na sigurno u Njemačku pakuje se i odlazi u vikendicu na more.
Negdje na moru, moje dijete na plus 40 postavlja pločice a treba još i pokrečiti jer, gazda hoće da do 18 sati bude gotovo.
Sinoć u razgovoru nismo ni spomenuli Oluju… čemu i zašto???.
U naselju mrtva tišina, moja zastava ne viori… jedina je u naselju i baš visi onako otužno, osamljena i na rubu već, podrapana.
Potočić vode na mom balkonu… sinoć sam valjda previše vode dala mojim balkonskim paradajzima…
Valjda ih neće plemenjača.
Biti će ovo dugi dan… treba se ubiti poslom i ne misliti, ne misliti, ne misliti…
Sutra je neki novi dan… Neki će ga doživjeti, neki neće, neki će opet vegetirati a neki… živjeti.
Valjda to tako bude sa snovima koji se ne ostvaruju. Ne valja sanjati… budjenje je okrutno, svako jutro sve okrutnije i svaki dan pun nove boli, nepravde, ne humanosti, bolesti, bijede i suza iz suhih očiju.
Oni imaju Hrvatsku !
Ja i moj narod imamo samo… još jedan dugi dan
Nera Brozović, novinar SLOBODARSKOG PORTALA
